Почетком педесетих година овог века наша домовина се суочила са великим социјално-здравственим проблемима, међу којима је плућна туберкулоза била један од најзначајнијих.

Година 1953. обележена је доношењем важне одлуке о оснивању Градске болнице за грудоболне на Бежанијској коси. Одлука о оснивању базирана је на пренамени објекта започетог и саграђеног за Шумарски факултет. Наредне две и по године посвећене су градњи и опремању, који су завршени почетком 1956. године.

Наравно да није било лако пренаменити у грубим радовима завршени објекат, али се то радило са великим ентузијазмом и решеношћу да се успе. Доминирао је добровољни рад и обезбеђивање грађевинског материјала од стране бројних радних колектива, који су схватили да је императивни политички задатак да се болница заврши и опреми како би збрињавала нарастајући број туберкулозних болесника, посебно међу младима.

Уложена средства биле су донације радних колектива у грађевинском матријалу и добровољном раду, а мање од половине, буџетска средства града Београда. Од свог настанка ово је права градска болница, иако лоцирана на ободу и тада за наше појмове великог града, који је био петоструко мањи по броју становника од данашњег Београда. Болница и није била намењена само Београђанима, већ и другим корисницима њених здравствених услуга.

Тако је настала и почела са радом Градска болница за грудоболне на Бежанијској коси, а за првог управника постављен је др Љубиша Илић. Капацитет установе у то време био је 434 постеље, подељене на мушко, женско и дечје одељење. Почело се са свега 15 лекара, од којих је било шест специјалиста пнеумофтизиологије, једним фармацеутом, 25 средње-медицинских радника и 35 болничара.

Градска болница „Бежанијска коса“ од 1956. године обезбеђује дијагностику, лечење и рехабилитацију оболелих у областима интерне медицине и хирургије. Број лекара се повећавао, а дужина лечења смањивала. Од 1978. године, сходно документима о организацији здравствене службе у Београду, тзв. „Бела књига здравствене политике у Београду“, конституише се као један од пет клиничко-болницких центара и од тада ради као општа болница, тј. организује дијагностику, лечење и рехабилитацију оболелих и повређених у области интерне медицине, хирургије, трауматологије и ортопедије, урологије и сл.

Од септембра 1997. године КБЦ је наставна база за интерну медицину Медицинског факултета Универзитета у Београду, чиме постаје академска институција у правом смислу речи, тј. универзитетска болница. Октобра 1999. године постаје наставна база и за хирургију, радиологију, патологију и социјалну медицину, гране у којима има наставнике у својим редовима.

Кључни тренуци у развоју ове институције догађају се 1996. године када је отворен Дијагностички имиџинг центар, чиме болница постаје најопремљенија институција здравства Србије, с обзиром на значај дијагностичког имиџинга у медицини. То значи да је 11. октобра те године завршена инсталација магнетне резонанце, спиралног скенера, дигиталне ангиографије, као и рендгена, ултразвучног уређаја и оперативног рендгена. То је значило комплетирање низа комплементарних уређаја на једном месту.

 

Пре тога је отворен Апартмански блок у коме је направљен први комерцијални програм високо-комфорног смештаја за болеснике у нашој земљи, који заједно са Медик програмом за менаџере, установљеним 1994. године, чини целину комерцијалних програма, тј. допунских и у начелу незамењивих прихода институције. Тиме је више него свечано, а пре свега продуктивно, обележена четрдесетогодишњица оснивања болнице.

Године 1998. отворен је први комплетан ендоскопски дијагностички центар у гастроентерологији, који је поред гастроскопских и колоноскопских уређаја садржао ендоултрасонографију и постао један од најбољих центара у земљи, а по обиму, после Клиничког центра Србије, и данас је највећи дијагностички пункт у нашој земљи у тој области медицине. За кратко време може се поставити најсложенија дијагноза, узимајући у обзир све дијагностичке могућности КБЦ. Те године отворена је ултрамодерна патохистолошка лабораторија, чији кадрови и уређаји омогућавају да имамо еx темпоре и другу патохистолошку дијагностику, тј. док је преглед пацијента у току.

О историјату сваке институције, као и о биографији сваког човека, може се говорити надуго и нашироко, са описима детаља и битних момената, али је, чини нам се, вредно у овом осврту на историјат указати само на најбитније догађаје, који су утицали на конституисање КБЦ „Бежанијска коса“ у облику у коме данас функционише као здравствена установа у државној својини, високостручна, организована и специјализована у областима које својим радом обухвата, са врхунским стручним кадром и условима за збрињавање својих пацијената.

Јасно је да се изглед и садржај рада од Специјалне болнице за грудоболне до данашњег Клиничко-болничког центра битно променио. Заједнички су им лекари, медицинско особље, пацијенти и објекат.

Статус КБЦ у смислу испуњености услова дефинитивно је утврђен тек формирањем клиника у његовом саставу 1992. године, када је усвојен нови Статут КБЦ „Бежанијска коса“. Клиника за интерну медицину и Клиника за хирургију настале су крајем 1992. године, као резултат статутарног уређивања делатности КБЦ, а за прве управнике именовани академик проф. др Светомир Стожинић, истакнути кардиолог са Медицинског факултета у Приштини, касније редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду и проф. др сци. Богољуб Марковић, истакнути уролог, који је у КБЦ дошао са Војномедицинске академије, иначе редовни професор Медицинског факултета у Тузли.

Клинике су добиле стварну „специфичну тежину“ и потврду тек стварањем наставних база Медицинског факултета Универзитета у Београду. Комисија Катедре за интерну медицину Медицинског факултета Универзитета у Београду у саставу: проф. др Драган Манојловић, проф. др Вера Поповић-Бркић и шеф Катедре проф. др Предраг Ђорђевић, написала је 1997. године Научно-наставном већу Медицинског факултета позитиван извештај о испуњености услова за обављање послова наставне базе, у смислу кадрова, опреме, услова за смештај и рад студената.
То је био свакако историјски тренутак за ову институцију, чиме је добила стварни академски карактер и прве студенте медицине на обуци из интерне медицине. То је повезано са доласком у КБЦ „Бежанијска коса“ наставника Медицинског факултета доц. др Мирјане Кротин и асс. др сци. Бранислава Миловановића из КБЦ „Земун“, а потом доц. др Драгомира Марисављевића и доц. др Николе Милинића из Клиничког центра Србије, чему треба додати прелазак проф. др Светомира Стожинића са Медицинског факултета у Приштини и избор у звање доцента др. сци. мед. Василија Дрецуна, чиме је наставна база добила прави садржај и квалитет.

Комисија Катедре за хирургију у саставу: проф. др Драган Стевовић и проф. др Вељко Ђукић написала је 1999. године позитиван извештај о испуњености услова за обављање делатности наставне базе за хирургију. Наставна база је конституисана доласком доц. др Мирослава Гранића и асистента др Небојше Ивановића са Института за онкологију и радиологију Републике Србије, а ојачана доласком доц. др Томислава Ранђеловића за управника хируршке клинике и доц. др Драгољуба Билановића за начелника хируршког одељења КБЦ из Клиничког центра Србије, а потом и асистената др Драгана Радовановића, грудног хирурга, др Дејана Николића и др Ненада Дикића.

Доласком редовног професора др Бранислава Голднера, тадашњег шефа Катедре радиологије Медицинског факултета и директора Института за радиологију Клиничког центра Србије са асистентима др Зорицом Милошевић и др Зораном Мијовићем, конституисана је наставна база за радиологију у, вероватно, најбоље опремљеном Дијагностичком имиџинг центру у Србији, који тај атрибут задржава до данашњих дана.

Наставна база за патологију је конституисана доласком проф. др Мирослава Опрића у КБЦ, који је био редовни професор Медицинског факултета у Тузли, а касније изабран у звање редовног професора Медицинског факултета Универзитета у Београду.

Историјат болнице

КБЦ Бежанијска коса

Болница вашег поверења


КБЦ ”Бежанијска коса”
Бежанијска коса бб
11080 Београд, Србија
(011) 30 10 777


Контактирајте нас
  • Телефоном: (011) 30 10 777