Торакоцентеза је пункција зида грудог коша због аспирације плеуралне текућине. Врши се због одређивања етиологије плеуралног излива (дијагностичка торакоцентеза) или ради олакшања диспнеје (терапијска торакоцентеза), а повремено за извођење плеуродезе.
Релативне контраиндикације су:
- Неутврђена локализација течности физикалним прегледом,
- Мала количина течности,
- Измењена анатомија зида грудног коша,
- Болест плућа толико тешка да могуће компликације торакоцентезе могу угрозити живот,
- Хеморагична дијатеза,
- Неконтролисани кашаљ,
- Коагулопатије.
Не постоје апсолутне контраиндикације за торакоцентезу, изузев када болесник одбије или није у стању дати пристанак за плеуралну пункцију.
Торакоцентеза се може сигурно обавити на болесничком кревета или амбулантно. Плеурални излив се доказује и локализује физикалним прегледом (перкусија грудног коша) или рендген снимком. Ако је РТГ плућа непоуздан или су покушаји торакоцентезе били безуспјешни, односно ако је излив организован (течност изпреграђивана прираслицама, тј. фиброзним тракама), тада се плеурална пункција врши под контролом ултразвука или CT–а.
Торакоцентезу је најбоље обавити док болесник седи благо нагнут према напред, а рукама ослоњен на чврсту подлогу. Торакоцентеза у лежећем положају (нпр. болесника на респиратору) је могућа, али је боље кад се изводи под контролом ултразвука или CT–а. Само се нестабилни болесници и они с високим ризиком од декомпензације, због могућих компликација морају надгледати (нпр. пулсна оксиметрија, ЕКГ).
Под стерилним се условима анестезира кожа 1 до 2% лидокаином (игла калибра 25 French-а). Шприц са широм иглом (калибра 20 или 22 French-а) и анестетиком се убоде уз горњу ивицу доњег ребра у један интеркостални простор који се налази ниже од течности у медиоскапуларној линији. На том се месту игла или браунила полако уводи у дубље слојеве (повремено вршити аспирацију да се избјегне крвна жила и интраваскуларно инјицирање анестетика) уз истовремено инјицирање анестетика. Најболнија структура након коже је паријетална плеура, па је треба највише анестезирати. Игла се затим благо потискује дубље, кроз паријеталну плеуру до плеуралне течности, те се аспирира, а дубина игле се означи. Уведе се широка игла (калибра 16 до 19 French-а) за торакоцентезу са троделним једносмјерним вентилом на који се споји шприц од 30–50 ml, а којом се извлачи течност и убацује у пластичну баждарену посуду.
Течност треба вадити поступно, не >1,5 литар на дан. Хипотензија и плућни едем могу настати ако се одједном одстрани >1,5 литра или ако је евакуација била пребрза (вакуумска боца или сукција). Ако се одстрањује велика количина течности, треба стално контролисати крвни притисак.
Обично се након торакоцентезе уради контролни РТГ плућа да се искључи пнеумоторакс, истовремено документује обим извађене течости и прикажу делови плућа раније прекривени изливом, иако постоје докази да рутински РТГ плућа није неопходан код асимптоматских болесника.
Кашаљ је чест након ре–експанзије плућа и није знак пнеумоторакса. Ако је процес на плеури упални, након одстрањења излива може се јавити плеурални бол и чујно плеурално трење, или обоје због приближавања инфламиране висцералне и паријеталне плеуре. Када се одстрањује велика количина течности из плеуралног простора, клип шприца би требало повремено повући до средине током аспирације. Ако се течност из шприца враћа назад у плеурални простор када се негативни притисак у шприцу смањи, плеурални притисак може бити толико негативан да то може ограничити ре–експанзију плућа, јер су обавијена адхезијама или тумором.
Компликације торакоцентезе су:
- Пнеумоторакс,
- Хемоптизе због пункције плућа,
- Едем плућа или хипотензија, након нагле евакуације веће количине текућине,
- Хемоторакс због оштећења интеркосталних крвних судова, пункција слезене или јетре,
- Вазовагална синкопа.
Крвава течност без угрушака у посуди указује да крв у плеуралном простору није иатрогеног поријекла, јер се слободна крв у плеуралном простору брзо ослобађа фибрина.